Pisala sam već (u postu pod nazivom: Sarma) da se, dok sam odrastala, u mojoj obitelji
nije zdravo jelo, ali ipak se panično prakticirao jedan oblik zdrave prehrane:
baka i djed uzgajali su sve moguće povrće i voće, svinje, kokoši, patke,
krave,… pa se upotrebljavalo sve samo, isključivo i jedino domaće. Sve je to
naravno bilo uzgajano na prirodan način: bez pesticida, dohrana itd. To bi
spadalo pod ovo danas moderno i popularno: bio, eko,organsko… I da, svaki dan
je obavezno, pod cijenu života i smrti, moralo biti nešto kuhano, „na žlicu“ i nekakva salata.
Tu zapravo završavaju zdrave prehrambene navike moje
obitelji.
Istina je da se svaki svakcati dan jela nekakva vodurina s
povrćem (i mesom), pardon: juha ili varivo. Ja nikad nisam voljela juhe/variva,
za mene je to (bila i ostala) vodurina. Iako, to zapravo tada nije bila
vodurina. Ove danas popularne „zdrave“ juhice/variva su vodurine jer to je
nekakva (nemasna) vodica u kojoj pliva nekakvo povrće/meso. U izvedbi moje bake
ili mame te juhe su bile masne i teške. Te njihove juhe/variva nikako danas ne bi prošle pod
zdravu hranu! Nije se štedjelo niti na masnoći niti na brašnu (ništa nije moglo
bez zaprške).
Meni se te vodice s povrćem i mesom ne sviđaju ni u kakvoj verziji (ni masne ni
nemasne). Ja ni danas ne jedem juhe/variva. Ove godine još nisam jela juhu,
jedem ju jedino na nekom obiteljskom slavlju kad nije pristojno odbiti tu
vodurinu. A pisala sam već da sada ionako nikamo ne idem niti izlazim jer bih na obiteljskim ručkovima/druženjima morala gladovati i gledati kako drugi jedu svu onu ukusnu hranu (osim juhe!) koju bih ja željela jesti, a ne smijem. I tako ja provodim vrijeme doma, sama - gladujući na zdravoj, dijetnoj prehrani.
Osim juhe, doslovno svaki svakcati dana jela se zelena
salata. U vrtu je bilo more gredica svih mogućih vrsta salate. Meni salata nikad
nije valjala i ni danas ne volim nikakvu zelenu salatu.
Rekla sam da su se
juhe/variva radile sa zaprškom. Točno je
da su baka i djed imali svoju pšenicu koju su dali mljeti u mlinu, ali
upotrebljavalo se isključivo, samo i jedino bijelo pšenično brašno, a danas ono
slovi kao nezdravo. Integralno pšenično brašno nikad se nije upotrebljavalo, a
kamoli raženo. Ja sad na ovoj prisilnoj, zdravoj, dijetnoj prehrani (na kojoj me drže liječnici!) jedem te
integralne i ražene gadosti, meni je to jednostavno odurno.
U mojoj obitelji se, otkad pamtim, kupovao kruh, i to bijeli (ok, zadnjih par godina kad su postali moderni ti neki
„tamni“ kruhovi, počeo se kupovati i takav kruh). Baka je znala reći da se ona
dok je bila mlada napekla kruha i da joj sad ne pada na pamet da ga peče.
Dakle, moja baka nije bila poput onih romantiziranih „bakica“ koje obožavaju
peći kruh i samo taj im je dobar i svakom drugom kruhu nađu grešku (ima takvih romantiziranih
babuskara i kod nas u selu!).
Uz taj kupovni bijeli kruh, za doručak se jeo domaći
džem/pekmez. Svake godine satima su se kuhale kile i kile voća (isključivo iz
vrta i voćnjaka!) sa šećerom da bi se dobio pekmez/džem. Dakle, nije se
koristio tzv. želirni šećer, nego obični kristal šećer – a danas se smatra da
ni on nije zdrav. Što se količine tiče, za doručak je svatko od odraslih pojeo
par šnita bijelog kruha i par lopata domaćeg pekmeza.
Druga varijanta doručka također je uključivala sve
domaće: kobasice, šunka, špek, jaja,
svježi sir i (masno) kiselo vrhnje s
bijelim kruhom.
Ili treća varijanta: krumpir pečen na svinjskoj masti, opet s
domaćim kobasicama, špekom itd.
Toliko o zdravom doručku baka i djedova.
Nadalje, već spomenuta svinjska mast, koristila se za sve, u
velikim količinama. Nisam sigurna u kojoj je fazi upotreba te svinjske masti
danas u svijetu: jedno vrijeme je bila dobra, pa nije bila dobra, pa je opet
postala dobra… a kakva je sad (u 2016.)?
Osim te masti, upotrebljavalo se suncokretovo ili biljno
ulje. I sve to u ogromnim količinama, na tome se nije štedjelo kao ni na
svinjskoj masti. Malinovo ulje nikad se nije upotrebljavalo! Kad sam odrasla, probala sam ga i zaključila da je odurno i zato ga nikad
ne upotrebljavam.
Upotrebljavalo se meso samo iz bakinog i djedovog uzgoja.
Riba se nikad nije jela! Unatrag par godina baka i mama počele su 1-2 godišnje
uvoditi ribu, naravno pohanu/prženu (oslić, srdele) i još su se povremeno na
meniju našle pohane lignje. Djed to nikad nije jeo. Ja također ne volim ribu,
ni pohanu, a kamoli onu neku jadnu kuhanu na pari.
Što se sladila tiče, upotrebljavao se bijeli šećer. I naravno med, jer je djed imao pčele. Kako se meni med oduvijek gadio! Ni dan-danas ga ne mogu smisliti!!!
Slatko mi je i simpatično kad netko kaže da bi se trebalo hraniti kao što
su se hranile naše bake i djedovi. Iz ovog što sam napisala jasno je da se, prema danas popularnim i razvikanim kriterijima zdrave prehrane, moji
baka i djed nisu zdravo hranili. Točno je da su oni jeli sve svoje domaće
(eko/bio), svaki dan jeli su se salate i variva/juhe i kojekakva tradicionalna
jela („na žlicu“) koja ne volim - ali jeli su sve masno i teško u neograničenim količinama, upotrebljavali
su samo bijelo brašno, kupovni bijeli kruh, nikad nisu konzumirali maslinovo
ulje i ribu…
Budući da sam već pisala kako ja volim isključivo namirnice
od bijelog brašna, te masnu, tešku, zasitnu hranu, te ne volim ribu i maslinovo ulje – možda bih se nekako
mogla naviknuti na prehranu moje bake i djeda (osim na svakodnevne salate i vodurine
„na žlicu“). Al´ onda bi opet ispalo da se ne hranim zdravo!
Da rezimiramo, ja nisam usvojila prehrambene navike svoje obitelji:
opsjednutost da sve mora biti domaće bio/eko, zatim svakodnevno jedenje
vodurina i sl. „na žlicu“, svakodnevno jedenje salate… - iako je u mojoj obitelji to sve bilo
nezaobilazno. Mene su doslovno svakodnevno šopali time. Danas to sve
zaobilazim u velikom luku. Čak i na ovoj zdravoj, dijetnoj, prisilnoj prehrani
ne jedem juhičaste vodurine i izbjegavam zelenu salatu i uopće me nije briga jel´ nešto bio/eko
ili ne, nemam ništa protiv pesticida, GMO-a, itd.
Sve slike preuzete su s interneta.
Nema komentara:
Objavi komentar